DERNEK DO ZORE

BLIC, BEOGRAD, 23.DECEMBAR, MAJA DJOTI

Reporteri "Blica" na koncertu dugo ocekivanog Harisa Dzinovica, za koji nije bilo karte vise ni za lek, cak ni mesta za stajanje

Haris Dzinovic: Sjajno, sjajno, sjajno. Sta drugo da kazem? Znao sam da me Beogradjani vole, ali nisam znao da mi je popularnost porasla. I sami ste osetili atmosferu. Presrecan sam i vrlo zadovoljan. Pevao sam tri sata. Previse je, ali eto. Publika je bila divna. Pravi hepening.

Na ulazu u plavu dvoranu Centra "Sava" tiska se oko cetiri hiljade ljudi, uprkos ledenoj decembarskoj veceri. Ozarena zenska lica. "Najmuskiji glas Evrope" Haris Dzinovic peva u Beogradu posle osam godina. Ispod bundi i perjanih jakni svetluca lame, mirisu parfemi. Neki se raspituju za kartu vise, ali nje ni za lek.

Na drugom karju, u garderobi, takodje guzva. Stimuju se instrumenti, popravlja sminka. Odjekuje smeh i sarajevski akcenat. Stari prijatelji cekaju legendu. I on stize. U 15 do 20. Spreman i raspolozen. Toplo se pozdravlja sa Lepom Brenom. Ona je u bundi do zemlje i u pratnji menadzera Sase Dragica. Toci se viski, zvecka led u casama. Haris je zeljan prijatelja i price, ali orkestar mu gura pod nos program koncerta. Poslednji dogovori.

" Deco, ne znam vam ja tekst ove pjesme, ali nema veze, izmislicu nesto. Ajde, ajde sta ste se uplasili, ovo je samo koncert!"

Raka Maric ih pozuruje. Proslo je osam i vec se cuje aplauz. Sala krcata. Nema mesta ni za stajanje. U poslednjem trenutku u dvoranu ulazi Goran Bregovic. U pratnji mlade crnke. Prolama se aplauz dobrodoslice. On se osmehuje. Decacki je vitak, ali bore odaju godine. Seda u prvi red. Na radost fotoreportera i TV ekipa. I sou moze da pocne.

Instrumental. Publika peva "Rano je za tugu". Iz mraka na scenu izlazi Haris Dzinovic. Dug naklon. Podignute ruke i poslat poljubac. Vrisak u dvorani. Svi ustaju da ga pozdrave.

"Dobro vece, dobro dosli! Malo smo bili udaljeni, ali izgleda da se nismo razdvojili. Ja vam nisam bas za pricu, ali jesam za pjesmu."

"Zavoljeh te ludo..." Drugi stih peva publika. "Bravo care!" vice mladic. On bi da pridje bini, ali obezbedjenje je neumoljivo.

Posle trece pesme svi su na nogama. "Nek mi bude zadnja casa, zadnje vino koje pijem. Ako lazem, ako lazem, nek me nije, nek me nije". Devojka u prvim redovima lici na pankerku, ali uz Harisa igra iz sve snage. Tu je i Neda Ukraden. I Pahulja iz "regine".

"Rako, ne boj se nista! To je moj menadzer, eno ga drhti iza zavese. Kazem mu da je sve u redu", smeje se Haris. Publika zna svaki stih. Bakica u trecem redu nema noge za igranje, ali cupka u stolici iz sve snage.

"Nevolja moja to si ti, nevolja posle ljubavi, nevolja bolom opija, lagano ubija..."

Dve devojke se grle i placu. Stariji covek u petom redu svadja se sa gostima ispred sebe. Niko nece da sedne, a on bi nesto i da vidi. Medju onima koji stoje je i Colin brat Gabas. U drustvu zgodne plavuse. Negde u prvim redovima je i Aleksandar Tijanic. Ocigledno uziva.

"Ti meni lazes sve i sve zaboravljas, drugome dajes sne i mene ostavljas..."

"Aco, tehnika, digni mi ovaj mikrofon, molim te!" Ozvucenje je lose, ali to publici ne smeta. Na scenu izlazi orkestar "Sar e Roma". Haris uzima u ruke gitaru."Pira mange romale, pira mange cavale..." Osam prelepih Ciganki istrcava na binu. Sarene se suknje, seva vatra iz pokreta i ociju. U sali ludilo. Svi igraju izmedju sedista. Pridruzuje im se i "Romano 4". Pevaju zajedno "Ljublju Cigana Jana". S publikom. Teniski trener Radmilo Armenulic i supruga mu Mira Pejic zadovoljno se osmehuju. Plavusa u drugom redu igra besomucno i u jednom trenutku nestaje ispod sedista. Umor, ili klizave cipele, ne znamo.

"Sada bih da vam otpevam pesmu mog dobrog prijatelja", kaze Haris. Svetla se gase, bina prazni, krecu taktovi muzike.

"Ti nisi ti vise, i to mi je najbolnije. Nikom na svetu kao meni nije, liju mi teske novembarske kise, a ti ne pitas, kako mi je..." Aplauz. "Brega, odi vamo, ne boj se nista!" Vrisak odusevljenja. Goran se penje na binu. Grle se. "Hvala vam na pozdravu. Nisam ocekivao da cu biti na pozornici sa Harisom posle deset godina. Pevao sam sa mnogo velikih pevaca, ali sa njim je to pravo zadovoljstvo."

Uzimaju gitare u ruke. "Ruzica si bila, sada vise nisi..." Kao nekada. Nedostaje samo Cola. Ali, on je u Londonu. Bregu ispraca snazan aplauz, a Haris nastavlja u setnom tonu.

"Rano, rano je za tugu, za srecu kasno je, ti, sto sad drugog ljubis, samo ti, kriva si za sve..."

Vec je 11 sati. Publika mu ne da da sidje sa scene.

"Imate li vi svoje kuce ljudi? Je l' dosta?" - "Nije!" prolama se dvoranom. "Znaci dernek do zore. Dobro!"

"Dajte vina hocu lom, dajte Cigane za sto, nek pevaju nek me razbole, kad me njene oci ne vole..." Redjaju se hitovi, nove pesme, "Dzipsi kings".

"Sta cemo? Da spojimo sa sutrasnjim koncertom?" - "Daaaa!"

"Jesu l' dunje procvale, je l' jos sevdah opija, da je srcu ad te vidipa da zaigra..."

Nikome se ne ide. U nedoumici su samo oni kojima upravo krece poslednji autobus. Njih ispraca sevdalinka "Kad ja podjoh na Bembasu" I to je posle tri sata kraj. Ne racunajuci bis - sa cetiri pet pesama.