=== na kioscima pored vas potrazite novi broj nedeljnog magazina ===
- S T O R Y -

ZBOG SUPRUGE SAM SE ODREKAO KAFANE

Pise: Mirjana M. Visnjic
Foto: Luka Sarac, Story arhiva
11.07.2006.

O uspesnoj dugogodinjoj karijeri muzicara Harisa Dzinovica nije potrebno mnogo pricati, buduci da njegovi neprevazidjeni i uvek aktuelni hitovi govore sami o sebi. Ovog pevaca fenomenalnog glasa, koji je uvek u zenitu popularnosti, uprkos tome sto nije medijski prisutan i vec dugo nije objavio novi materijal, do pre nekoliko godina profesionalni zivot potpuno je ispunjavao, a kafana je bila mesto gde je najradje provodio vreme. Od kada se u njegovom zivotu pojavila plavokosa Melina, i podarila mu cerku Djinu, koja ima dve i po godine, i cetrnaestomesecnog sina Kana, do tada veciti nezenja je razuzdane nocne provode dobrovoljno zamenio toplim porodicnim domom. Kako tvrdi, svojim zivotom u potpunosti je zadovoljan, a jedino za cime bi eventualno mogao da pozali jeste nedostatak ambicije da ostvari inostranu karijeru. Ali, ono zbog cega ovaj nesudjeni fudbaler nikada nije zazalio jeste to sto mu je umesto fudbalske lopte orudje za rad postao mikrofon i to samo zato sto ni po koju cenu nije hteo da se odrekne svojih hedonistickih navika.

STORY: O vasem privatnom zivotu malo se zna. U kakvom okruzenju ste odrastali?

- U godinama sam kada veliki broj scena iz detinjstva polako zaboravljam. Kao sin jedinac bezbrizno sam rastao uz roditelje koji su bili prilicno situirani. Nisam bio razmazen, pa nisu imali velikih problema sa mnom. Jedino je bilo lose to sto nisam briljirao u skoli i nikada nisam mogao da se pohvalim ocenama. Odavno sam shvatio da skolski uspeh nema veze sa tim u kakvog coveka ce neko izrasti i da nije presudan za dobar zivot. Sada mogu da kazem da me bas briga sto nisam bio skolarac za ponos.

STORY: Da li su vas roditelji kaznjavaIi zbog losih ocena?

- Nisu, ima roditelja kojima je petica u skoli znacajnija od zivota, ali sta se iza nje krije, potpuno im je nebitno. Istina, lepo je videti pametno i bistro dete sa dobrim ocenama i to predstavlja diku svakog roditelja. Ne tvrdim da moji nisu patili zato sto nisam bio takav. U to vreme misljenje komsiluka je mnogo znacilo, pa bi mojoj majci sigurno bilo lepse da je kafenisala sa komsinicom i hvalila se mojim dobrim uspehom. Ipak, nije mi bilo svejedno da li cu proci ili pasti iz nekog predmeta, a da li sam imao trojku ili peticu, bilo mi je potpuno nevazno.

STORY: Sta ste radili u slobodno vreme?

- Kao i sva deca trcao za loptom, jer tada nije bilo kompjutera i mnogih drugih stvari kojima se danasnja deca zanimaju. U ono doba bile su moderne takozvane kradje voca po tudjim bastama, pa mi ni to nije bilo strano.

STORY: Da Ii ste bili uspesni u toj igri?

- Nisam bio los, uglavnom smo to radili nocu, prikradali se i peli na zeleno voce. Ta sarajevska mahala po mnogo cemu je bila zanimljiva za odrastanje, vise i od mnogih ekskluzivnijih mesta.

STORY: Kada ostvare uspesnu karijeru, vecina pevaca tvrdi kako su jos u detinjstvu znali da ce se baviti muzikom. Da Ii je to i vas slucaj?

- Nikada nisam ni pomislio da cu biti pevac. Muzikom sam se uglavnom bavio svirajuci pomalo na harmonici. Srecom, rastao sam kao slobodno dete, koje roditelji nisu prisiljavali da ide na casove klavira, engleskog, baleta... Imao sam dosta vremena, za razliku od danasnjih klinaca kojima su nametnute mnoge obaveze i cini mi se da na taj nacin roditelji ostvaruju svoje ambicije. Svojoj deci to nikada ne bih uradio niti bih voleo da im detinjstvo prodje iskljucivo u edukovanju.

STORY: Prica se da ste veoma uspesno igrali fudbal i mnogi su mislili da cete biti svetski poznat fudbaler.

- Poceo sam da igram fudbal sa dvadesetak godina. Vise mi je bila zelja da postanem prosecan fudbaler nego neko poput Toma Dzonsa, koji je u to vreme bio najbolji i najpopularniji pevac na svetu. Fudbal je i danas moja velika ljubav, a u to vreme predstavljao mi je zivotni san.
I dan-danas za muziku ne gajim takve emocije kao prema tom sportu.

STORY: Sta vas je onda spreciIo da fudbal ne izaberete za zivotni poziv?

- Oduvek sam bio sportski tip, ali mnogo sam voleo nocni zivot i nikako nisam mogao da budem disciplinovan sportista. Vec dugo igram tenis, po dva sata dnevno, u punoj sam snazi i boljoj formi nego pre petnaest godina, ali uvek mi je manjkalo odgovornosti da bih ostvario velike rezultate. Nisam mogao da se odreknem svih hedonisticih meraka: klope, pica, izlazaka, a o leganju u deset uvece nije bilo ni govora. Probao sam, ali bilo mi je tesko, pa sam od ozbiljnog fudbala odustao pre nego sto sam napunio dvadeset pet godina. Nastavio sam da igram, ali samo kao rekreativac i to nekoliko puta nedeljno.

STORY: Retki su Ijudi poput vas, koji tvrde da sport i alkohol mogu uspesno da se kombinuju.

- Sport, muzika i alkohol ne mogu jedno bez drugog. Pivo ne srnatram alkoholom, nego prehrambenirn artiklom. Igram tenis da bih napravio mesto za drugo pivo, odnosno ispraznio rezervoar i stavio novu kolicinu u isti.

STORY: Uspeno igrate tenis, a prica se da vas malo ko moze pobediti na terenu.

- Ma dobili su me mnogi, a nisam ni toliko uspesan kao sto pricaju oni koje sam pobedio. Ja sam samo rekreativac koji je zaljubljen u beli sport. Nije mi jasno zasto ljudi ne shvataju da je i poraz deo pobede i bez toga ne bi umeli da uzivaju kada dobiju utakmicu.

STORY: Kako ste usIi u muzicki svet?

- Dok sam u folklornoj grupi svirao harmoniku, navikao sam se na scenu, kao i odnos sa publikom. Kao petnaestogodisnjak redovno sam s jednom grupom svirao prilikom dodele novogodisnjih paketica. U dvadesetoj sam se obreo u kafani, iako je u to doba nisam voleo. Moj glavni motiv da sviram na takvom mestu bio je da zaradim novac i odem na more. Uvek sam hteo vise, a na tome nisam radio, mislio sam da ce sve doci samo po sebi. Ipak, nije doslo dok se dobro nisam potrudio oko svoje karijere.

STORY: Tokom karijere ostvarili ste sve sto ste pozeleIi, ali vam retko ko pripisuje epitet da ste uobrazena zvezda.

- Pogledajte moju odecu i uvericete se da ne oblacim nista sto ne moze da priusti covek koji ne uziva moju slavu. Uopste nemam nameru da se kindjurim i tako pravim budalu od sebe. Razlika je samo u tome sto ista majica na mom prijatelju i meni izgleda drugacije, jer u njoj seta Haris Dzinovic, odnosno mene ljudi pazljivo zagledaju, a njega ne. Nije mi prijatno da sedim u drustvu sa Ijudima koji su obuceni u garderobu od nekoliko hiljada evra, jer nikada nisam zeleo da odudaram od okoline.

STORY: Koliko imate pravih prijatelja?

- Pretpostavljam da svaki covek ima malo ljudi u svom okruzenju kojima moze potpuno da veruje. Desavalo se da se s nekim druzim petnaestak godina, pa se razidjemo zbog neke banalne stvari i u tom slucaju mi je lako da vidim koliko je cvrsto to prijateljstvo. Dobar sam prijatelj, ali isto tako mogu da kazem kako mnogi moji prijatelji to nisu umeli da cene, ogresili su se o mene i nek im to ide na cast.

STORY: Iskoriscavali su vas?

- Cesto sam bio prevaren i tuzan zbog toga.

STORY: Secate li se prvog zaljubljivanja?

- Kao klinac bio sam zaljubljive prirode, umeo sam da se zatelebesam kao tetreb. Cesto mi se zbog ljubavi rusio svet, ali vremenom se i to promenilo.

STORY: Da li su vam pesme pomagale pri udvaranju?

- Mnogo puta, ali nisam znao da se udvaram, za razliku od velikog broja mojih drugova. Imao sam ludu srecu da u takvim situacijama moja muzika odradi sedamdeset odsto posla, tako da nisam morao mnogo da se trudim. I kada sam probao da se udvaram, bilo je to bezveze i sam sebi sam bio smesan. Nekoliko puta sam prilazio devojkama, ali osvajao sam ih pricom, a ne izgledom koji cesto moze da zavara.

STORY: Vasu publiku cine uglavnom zene. Kako ste izlazili na kraj s onima koje su zelele da predju granicu poznanstva?

- Komunikacija s obozavateljkama je u opisu mog radnog mesta i duznost mi je da im dam autogram, fotografisem se s njima... Udvarale su mi se, kao i ja njima, ali nije se desavalo nista sto prelazi granicu normalnog.

STORY: Jeste Ii nekada plakali zbog zena?

- Nista gore, sem bolesti, ne postoji od ljubavi koja ne ide kako bi trebalo. Pustiti suzu u neuspesnim ljubavnim pricama je smesno u odnosu na ono sto ljudi rade kada su nesrecno zaljubljeni ili ostavljeni.

STORY: Cime vas je osvojila supruga Melina?

- Bilo je mnogo onih koje su zelele da budu na njenom mestu, ali Melinu je izdvojila inteligencija, sto ponekad ume da bude problematicno. Neke stvari joj ne legnu odmah, to je i logicno, jer je veoma mlada, a za svoje godine zna i previse. Ne volim da pricam o razlici u godinama izmedju nas dvoje, to je nasa intimna stvar. Melina mi je vrlo privrzena, mnogo me voli, potpuno je iskrena i to su dovoljno dobri razlozi da je izaberem za zivotnu saputnicu. Naravno, nije najidealnija zena na svetu, ali ocenio sam da meni nije potrebna bolja. Ona je zena koja se pokazala kao odlicna majka, prijatelj, zena - the best.

STORY: Zbog cega se najece svadjate sa suprugom?

- Ima ona nekih bubica, ali imam ih i ja. Ipak, posto su pozitivne osobine prevagnule na tasu, trudim se da ne zalazim u sitnice koje me nerviraju.

STORY: Kako ona reaguje na vase kontakte sa obozavateljkama?

- Jos se nije navikla, ali oboje znamo da je to sastavni deo moga posla. Da sedim u kuci, strikam i budem vezan kuglom oko noge za radijator dok se ona bavi kucnim poslovima, imali bismo veliki problem. Verujem da ni ona ne bi htela takvog muskarca. Imam mladu i lepu suprugu i ne trebaju mi izleti sa drugim zenama, to bi samo pokvarilo nas odnos.

STORY: Mnogi kazu da vas je Melina smirila...

- Ne, ja sam se smirio. I pre nego sto se Melina uselila u moj zivot, bilo mi je previse lutanja po kafanama, jer mi je scenario bio poznat do najsitnijih detalja - dosadan i pretipican. Vremenom mi je postalo prijatnije da sedim u kuci, gledam filmove, slusam muziku, pravim vecere za prijatelje... Sa Melinom je sve to postalo mnogo lepse.

STORY: Odrekli ste se kafane?

- Nije da bezim od nje i smatram je nekom vrstom svetinje, u kafanama sam proziveo mnogo lepih trenutaka.

STORY: Gde vas je zatekla vest da ste postali otac?

- Vest o rodjenju i Djine i Kana saznao sam dok sam bio na moru. Nisam pravio velike zurke zbog toga, castio sam najuzi krug prijateija.

STORY: Kako vaspitavate decu?

- Jos su mali, pa ih ne vaspitavam nesto posebno. Djina zna mnogo toga, veoma je bistra i inteligentna. Cim joj nesto zabranimo, odmah se vadi da je nesto boli. I sa dve i po godine ume da nas folira, pretpostavljam da cemo s njom imati problema. Razmazila ju je nana, jer trci neprestano za njom i hvata joj uzdahe. Melina i ja se trudimo da to ispravimo, jer je uzasno imati razmazeno dete.

STORY: Jeste Ii strog otac?

- Imam ulogu cvrstog oca, a umem i da viknem na njih dvoje, jer su jos mali. Nedavno sam malo Djinu udario po dupetu zbog njene tvrdoglavosti, da bi ona Melininoj sestri rekla: Istuci Harija, jer me je udario!

STORY: Radite li na prosirenju porodice?

- Bog mi je dao dovoljno i ne bih da trazim previse. Neka mi sacuva ovo sto sada imam i bice mi sasvim dovoljno.

STORY: U jednom intervjuu vasa majka je rekla da ste i vi bili prilicno zahtevno dete, a vasi saradnici kazu da ste i danas takvi.

- Priznajem da sam vrlo zahtevan covek. U poslu trazim da sve bude besprekorno i ne pristajem na kompromise. Na svemu insistiram s razlogom, a onima kojima se to ne dopada zelim da se nadju u mojoj kozi, pa da vidimo kako bi se oni ponasali. To nije losa osobina, jer mogu da je priustim, posto od sebe trazim mnogo vise nego od svojih saradnika.

STORY: Kako se vasa supruga miri sa tom zahtevnoscu?

- Ne znam, niti me interesuje. Ako ima bolje, neka trazi!

STORY: Boravite na relaciji Beograd - Sarajevo - Zagreb - Pariz, a vrlo cesto putujete zbog posla i na najudaljenije tacke zemlijine kugle. Da li vam to sa godinama sve manje prija?

- Umorim se, ali volim putovanja.

STORY: Kako to podnosi vasa porodica, koja vas uglavnom prati?

- Imaju sve sto im je potrebno, a pri tom ih ne teram da idu sa mnom. Vrlo cesto ostanu kuci, a ja otputujem sam i ostanem po mesec dana. Nije to strasno, a i nije mnogo nezgodno imati tatu i supruga na sluzbenom putu.

STORY: Sta ste hteli da kazete kada ste izjavili kako bi trebalo ulagati u mlade pevace?

- Ima mnogo talentovanih ljudi, ali posto je kriza u zemlji, lose je stanje i u muzici. Retko se pisu dobre pesme i organizuju veliki koncerti, jer je ljudima poljuljana egzistencija, pa se svako snalazi kako moze. Poslednjih godina sve pesme su slicne, a najeksploatisanija tema je ljubav. Cesto se sve banalizuje, pa stalno slusamo proste kompozicije. Neki ce reci da ovo govorim zbog toga sto sam ostario i ispao iz tokova, ali posto pratim svetske hitove, realan sam kada kazem da su pesme kod nas cesto nakaradne.

STORY: Druzite se sa svetski poznatim muzickim zvezdama, ali niste se, kao vecina domacih pevaca, time nikada hvalili.

- Ne volim da neko pomisli kako sam uobrazen, pa sam prilikom davanja izjava skroman i oprezan. To sto znam Roda Stjuarta, Eltona Dzona, Dzeka Nikolsona, Kevina Kostnera i neke druge, ne smatram za neki veliki plus u mom zivotu. Ziveo sam u Kanu, Sen Tropeu, imam stan u Parizu, pa je logicno da upoznam velika imena.

STORY: Godinama ne menjate imidz, a ni godine ne ostavijaju velike tragove na vasem licu.

- Cini mi se da sam se balzamovao, a ove bore oko ociju, takozvane smejalice, imao sam i sa petnaest godina. Mnogi me pitaju da li sam zatezao lice, ljudi ne veruju da sa pedeset godina mogu da izgledam ovako, a nisam isao pod noz.

STORY: Imate Ii neostvarenih zelja?

- Pre su te zelje bile vezane za decacke snove, a kasnije su prerasle u materijalno. Sve se to sleglo, pa sada jedino zalim za tim sto se nisam dovoljno potrudio da postanem poznat i priznat pevac u svetu. Jos mi nije kasno, jer nikad nisam bolje pevao, ali od kada imam porodicu, fali mi ambicija i inicijalna kapisla za ovu neostvarenu zelju. Ipak, imam dobre kontakte sa bitnim svetskim muzicarima, tako da ni to nije iskljuceno.

STORY: Da Ii ste zadovoljni svojim zivotom?

- U razgovoru s jednom prijateljicom pozalio sam se da nemam mnogo stvari, a ona mi je rekla da se ne zalim, jer mi je Bog isuvise dao. Brzo sam shvatio smisao njenih reci i prestao da negodujem zbog sitnica. Ponasam se prirodno i u lepim i u ruznim trenucima. Prijatelje u teskim situacijama nikada ne savetujem da se ne nerviraju i ne placu. Naprotiv, kazem im da se obavezno iznerviraju i isplacu dok ne prodje.