|
SMEKER
I MERAKLIJA
"TV Revija",
Beograd, 1991, Dusan Vesovic
 Kao
i svaki klinac iz Sarajeva, Haris Dzinovic
je navijao za "Zelju" a mogao
je i za "Sarajevo", pikao loptu
na pomocnom terenu i cekao svoj trenutak.
Bio je kako kazu blizu prvog tima, samo
je nevolja sto je "Zeljo" tada
imao najbolju generaciju sa Bukalom, Jankovicem,
Katalinskim, Sprecom, ili Hadziabdicem,
Jelusicem, Derakovicem, ili Becirspahicem,
koji kad te pokose, treba prvo da uzmes
kompas, da vidis gde se nalazis. Zbog
te generacije sedamdesetih, najslavnije
u istoriji "Zelje" Hari nije
imao mesta. A kazu da je bio talenat.
Vidi se i sad, kad sa nesto vecom masom
prosparta terenom.
Svako zlo ima svoje dobro. Da je tada
uspeo, danas bi Dzinovic verovatno bio
sef strucnog, nekog mozda levog tima,
drao bi se sa klupe na lenje igrace, podsecao
ih sta je on u svoje vreme radio i kako
je trenirao. Malo bi i namestao rezultate
zbog ispadanja iz lige. Da je bilo tako.
A posto za Harija nije bilo mesta za prvi
tim, a on na drugi nije pristajao, okrenuo
se svojoj drugoj ljubavi, muzici. Kao
i njegovi vrsnjaci Cola i Bregovic i nesto
stariji Pimpek, Cobi, Kemica i drugi od
sarajevske raje, poceo je sa gitarom i
skidanjem svetskih hitova. Dok su drugi
u medjuvremenu postali slavni, Hari je
morao da ceka. Interesantno, bas kao i
u fudbalu. Uleteo je u najjacu generaciju
sarajevske pop-rok skole. Secate se sedamdesetih:
"Indeksi", "Pro arte",
"Bijelo dugme", Kemal Monteno,
Zdravko Colic...
Opet je imao strpljenja. Svirao je na
svojoj gitari, vise onako za raju na Jahorini,
nego za sebe i svoju karijeru. I tako
je pocela prica od usta do usta, ona najbolja
reklama: E, da si slusao Harija, video
bi kakva je to muzika. Zbog tih sokoljenja
sa strane Dzinovic je imao snage da oformi
grupu "Sar e Roma" i svi koji
znaju sta je muzika, slusali su ih i slusaju
i danas njihove ploce. Ko nije cuo za
njih, ovaj tekst ne mora dalje ni da cita.
Tada je bilo jasno da ce od Harija ispasti
nesto. Covek nema veze sa Ciganima, ali
ima srce za muziku i to ti je. Svirali
su mnogi i pevali cigansku muziku, zvucalo
je to ponekad perfektno, a opet, narod
se nekako nije lepio za te pesme. Kod
Dzinovica i "Sar e Roma" mora
se priznati bilo je mnogo muzickih kvaliteta,
na primer svirka, pa Harijev glas koji
kad se razmetne zvuci fenomenalno.
Pauza posle razilaska sa grupom "Sar
e Roma" bila je samo priprema za
novu oluju. Pre dve godine pojavio se
program "Pustinjska oluja I",
a pre dva meseca "Pustinjska oluja
II". A ovo su nazivi borbenih jedinica
koje su osvojile sve prijatelje muzike:"Ostaricu
necu znati", "Sjecas li se one
noci", "I tebe sam sit kafano",
"Rano je za tugu", "Hladno
je, ugrij me"... pa kaze "Poznaces
me", "Nek mi bude zadnja casa",
"Dajte vina, hocu lom", "Pusti
me"... Nema coveka koji se razume
i koji voli muziku pa da ostane hladnokrvan
kada Hari raspali iz petnih zila, pardon,
odande odakle se peva, znate vi odakle.
Nedavno je Dzinovic imao solisticki koncert
u Beogradu u "Sava centru".
Da bi spektakl bio potpun, u goste su
mu dosla dva drugara, velike sarajevske,
jugoslovenske i sto Cupko rece interplanetarne
zvezde:Cola i Bregovic. Njih trojica na
pozornici - to je scena koju ce prepricavati
oni koji su je preziveli.
Uostalom, zasto ovoliko pisem o necemu
sto se ne moze opisati. Ko to zna, zna
i bez ovog teksta, ko ne zna i ne oseca
- zao mi ga je.
|
