BALKANMEDIJA

ovaj intervju mozete potraziti i OVDJE , tj. direktno na stranicama Balkanmedie najvece prodavnice muzickih izdanja na Internetu

Haris Dzinovic

Ostao sam i dalje onako lud

Poznati glumac Dzek Nikolson se jednom prilikom nasao u stanu jednog moga prijatelja u Parizu, na zalost pokojnog Perice Zivanovica, cuvenog slikara iz Sibenika koji je godinama ziveo u Francuskoj. To je bilo pre petnaestak godina, i oni su slusali jednu kasetu sa mojim ciganskim pesmama dok sam vodio grupu “Sare roma”. I onda je valjda votka ucinila svoje i Dzek Nikolson je razbio mermerni sto. Ja nisam bio tamo, kako su neki pricali, ali sam posle, pri upoznavanju sa Dzekom predstavljen kao pjevac zbog cije je pjesme razbio sto.

Danas sam mnogo ozbiljniji prema poslovnim obavezama, odlucniji i smeliji. Ostao sam dovoljno otkacen i lud i nisam izgubio onaj duh koji je, u stvari, veliko bogatstvo, mada sam imao velikih emotivnih kriza tokom svih ovih godina od kada je izbio taj besmisleni rat. Imao sam dosta kontakata sa ljudima sa svih prostora i na svu srecu, ni oni se nisu mnogo promenili. Zivot na Zapadu ima svoje nepisane zakone u koje se moras uklopiti ili te nema.

Mislim da je na prostorima bivse Jugoslavije muzicka scena danas, po meni, vrlo stura, skrta. Bez mijesanja razlicitih kultura, podneblja, obicaja, sve se svodi na lokalitet, sto je za umjetnost pogubno. Nema prosperiteta, pomaka naprijed. Neka mala iskrica zasvijetli, ali to nije ono sto moze da pogura naprijed.

Zdravko Colic je moj stari drug i bas neki dan mi se javio telefonom. Malo je tu bilo nekog nesporazuma, ali kad smo se nedavno culi, sve je bilo zaboravljeno za sekund. Vidim sada po novinama pise kao da smo se nas dvojica pomirili, a u stvari, nikada se nismo ni svadjali. Nisam ja njega zvao iz nekih posebnih razloga, vec zato sto sam usamljen u tudjem svijetu i sto mi fale neki drugi ljudi sa kojima mogu samo telefonom da se cujem. Zna Cola da ja nisam zlopamtilo i nakon razgovora sve je bilo po starom.

Izjasnjavao sam se kao Jugosloven i bio veoma ponosan na to. Jugoslavija se raspala na male drzavice i mnogi se danas izjasnjavaju onako kako im to diktira lokalitet, odnosno mijesto rodjenja i zivljenja. Logicno je da Beogradjanin pripada Beogradu, Zagrepcanin Zagrebu, Sarajlija Sarajevu... Rodjen sam u Sarajevu i valjda je sve jasno, a konacno, zar je vazno ciji ko pasos nosi i kome pripada. Pripadam ovoj planeti i sa nje nigde ne mogu otici.

U Sarajevo sam se vratio 1998. godine i to vrlo “burno”. Novine su bombasto opisale jedan kafanski nesporazum kao “vrhunski incident”, koga, po meni, nije ni bilo. Covjek koji je u toj kafani izvadio pistolj u cetiri sata ujutru u posve pijanom stanju, sutradan je bio vrlo ocajan. Trazio je po gradu ljude koje je poznavao, a koji su bili prisutni tu noc, pa i mene licno da se izvini. Tako da to nije bilo nista strasno, desavalo se to i u mirnijim vremenima, pa to i nije bilo cudo. Srecom da niko nije povrijedjen pa mu ja licno mnogo i ne zamjeram. U Beogradu sam docekan na sasvim drugi nacin: Sasa Popovic me je pravo sa aerodroma odveo u Televizijski studio u Kosutnjaku, da snimim “Grandovu” emisiju i pevusim malkice uzivo. Posle smo otisli na fenomenalnu klopu u najbolji beogradski restoran “Sindjelic”. Od tada, uvek kada sam u Beogradu, sa Bobom Zivojinovicem ili bez njega idem u “Sindjelic” da uzivam u srpskim gurmanlucima.

Ljubav, tolerancija i buducnost, po meni je to formula zadovoljstva. Proslost ne. Ne treba je zaboraviti, nikako, ali je treba ostaviti tamo gdje jeste, svakako.

Pisane su o meni razne izmisljotine po beogradskoj stampi. Izuzetak je jedan clanak pod nazivom “Haris Dzinovic po drugi put medju Srbima”! To nema blage veze i stvarao mi je mnoge probleme. Pisano je i “Sinan Sakic po drugi put medju Srbima”, ali to njemu ne moze da skodi, jer je on Srbijanac. Ko ce njemu sta da zameri? A ja moram da vodim racuna o svima. Problem je sto nikad nisam bio ostrascen, sto nisam delio ljude prema veri. Sta meni ima da smeta sto je neko Srbin i pravoslavac ili musliman i odlazi u dzamiju?Znam samo da sam uvek bio titoista, ali sve se to nije uklapalo u datu situaciju. Ne mogu da shvatim da mi je neko uzeo zemlju u kojoj sam rodjen. Jos vise me ljuti sto su mi uzeli dva miliona riba. Sve je to moglo da bude moje. Materijalna dobra nisu bitna, ona se mogu ponovo zaraditi.

Balkanski narodi imaju nesto blisko i zajednicko. Evo na primer, i Srbi i Bosansci imaju isti osecaj za segu. Ma nema druzenja i zezanja dok ih oni ne naprave. Nas vezuje ova sofra, ovo pice, ova sega, a neko nam je to uzeo! Jebo ja njemu mater i oca!? Da smo ostali zajedno, sada bismo se zajedno kupali u Zadru. Ali, neko je medju njih bacio prljavu rukacicu nacionalizma!