SVETLOSNU GODINU ISPRED OSTALIH

"TV Revija", Beograd, 1991, Gradimir Draskovic

Popularni pevac koji je svoj poslednji album prodao u fantasticnom tirazu od 450 hiljada primeraka, ovih dana izdao je novi, miksovan u Becu, za koji Goran Bregovic kaze da je svetlosnu godinu iznad standarda koji vladaju u nasoj narodnoj muzici

Tiraz od 450.000 prodatih ploca i u svetskim okvirima predstavlja izuzetan uspeh, a kad je o nasem trzistu rec toliki broj nosilaca zvuka granici se sa pravim podvigom. Prvi samostalni album Harisa Dzinovica dosegao je tu cifru, zbog cega je ovaj sarajevski muzicar u prosloj godini bio bez ozbiljnije konkurencije broj jedan u novokomponovanoj narodnoj muzici. Harisu je tako s punim pravom pripao Oskar popularnosti, tradicionalno priznanje naseg lista.

Tiraz tog albuma ozbiljno se priblizava rekordu iz vremena najvece ekspanzije novonarodnjaka od pre sedam - osam godina - kaze Haris Dzinovic. - Medjutim, da je situacija u zemlji, i ekonomska i politicka, bila povoljnija i prodaja bi bila neuporepo bolja. Na primer, za sest meseci plocu je zakacilo cak pet poskupljenja. Po nekim mojim procenama u optimalnim okolnostima bila bi dostignuta cifra od milion prodatih primeraka.

Ako bi se analizirao Dzinovicev uspeh, doslo bi se do zakljucka da su njegove pesme pogodile ukus svih starosnih doba, obuhvatile gotovo sve starosne strukture.

Klinci, koji po definiciji nisu naklonjeni narodnjacima, odnosno preferiraju rok-muziku, poludeli su za mojim pesmama - objasnjava Haris - To sam uocio na koncertima koji su promovisali ovaj album. O srednjoj, a pogotovo onoj starijoj generaciji ne treba ni govoriti. Zbog toga se usudjujem da ustvrdim da je rec o ostvarenju vrednom ne samo kad je folk-muzika u pitanju.

Tesko da se iko, ukljucujuci i direktne ucesnike u ovom projektu, mogao nadati gotovo polumilionskom tirazu. Dzinovic, iskreno kaze da ni u snu nije mogao pretpostaviti tako nesto.

Kad smo ja i moji saradnici zavrsili snimanje i preslusali materijal procenili smo da cemo biti zadovoljni ako prodamo tridesetak hiljada, presrecni bismo bili ako bi se cifra zaustavila na pedeset hiljada.

Obicno jedna, najvise dve numere privuku kupce. U ovom slucaju takozvani smes-hit bila je pesma "I tebe sam sit kafano", mada se publici dopala i "Ostaricu, necu znati".

Na "Kafanu" niko od nas nije tipovao, ali je upravo ona uhvatila publiku na prepad - kaze Dzinovic - Rec je o neobicnoj pesmi, u svakom pogledu. Pisac je Zeljko Subotic, kantautor koji se ne moze podiciti vecim uspehom u karijeri, mada je izuzetno darovit. I sam se bavi pevanjem, pa zbog toga ljubomorno cuva svoje kompozicije. Ovu sam na jedvite jade uspeo da mu otmem, izmedju ostalog i zbog toga sto ju je nekoliko meseci ranije dao nekom Sekiju Kardumovicu, ciji je album, opet, prosao potpuno nezapazeno. Zbog toga uzimam sebi za pravo da kazem da nije sve u pesmi, vec i da interpretacija ima i te kakav uticaj. Ne bih voleo da ovo zazvuci kao samohvalisanje, ali sublimacija vise talenata (za pevanje, sviranje, scenski nastup) i moje dvadesetpetogodisnje iskustvo, ucinili su svoje.

A to iskustvo je pocelo da se talozi jos dok je Haris bio ucenik sajevske gimnazije. Majka mu je kupila harmoniku, sviranje na tom instrumentu savladao je u rekordnom roku, ali u to vreme drcni pubertetlija nasao se ispred, mislio je, nesavlape prepreke.

Kao narodnjak nisam mogao da maznem nijednu ribu u skoli, a Bregovic i Cola, drugari iz generacije, pravili su rsum medju zenskama. Bili su, naravno, rokeri. Tako ja odlucim da batalim harmoniku i predjem na klavir. Postojao je jedan rastimovan u gimnazijskoj dvorani. Prilaz do njega branio je skolski cikica, Joza. Tako ja zamolim Jozu da me pusti da vezbam, potkrepim zelju litrom loze, i umesto da se bakcem sa predmetima koji me nisu zanimali pocnem da prebirem po dirkama. Prvo s dva prsta, onda s cetiri, naucih ja i taj instrument. Kad nisam bio na tom samoukom solfedju, ucio sam gitaru. Malo pomalo, postah ja roker. To lutanje mi je kasnije, u profesionalnoj karijeri i te kako dobro doslo. Ucinilo je da zavolim muziku u najsirem smislu, pa se danas u mojim pesmama oseca malo saunda i Roda Stjuarta, i Skota Vokera, i Dzoa Kokera. Dakle, oduvek sam tezio sto modernijem izrazu u muzici. Sevdah jeste nesto neprevazidjeno, ali zasto ga ne bismo aktuelizovali i ucinili jos prijemcivijim? On ima neceg iskonskog u sebi, nosi dert od koga srce hoce da prepukne, ali tim pre se moze pevati sa odredjenim pomakom, obogatiti savremenim trilerima, oplemeniti modernim aranzmanom.

Proci ce mnogo godina dok se Haris ne bude vratio narodnjacima, odnosno ciganskoj muzici u grupi "Sar e Roma". U medjuvremenu ce se baviti fudbalom i to profesionalno u Zeljeznicaru. I u tom poslu ce biti dobar, ali ne i dovoljno da bi istisnuo nekoga iz cuvene generacije Ribarevih "beba", koja je osvojila cak i sampionsku titulu.

Nisam mogao da prodjem pored takvih imena kao sto su Bukal, Jankovic, ili Katalinski, ali kad su oni otisli u pecalbu s pravom sam trazio da igram u prvom timu. Da ne duzim, zbog raznoraznih okolnosti, a najmanje svojom krivicom, ostajao sam po strani. Nisam nikada mogao da trpim nepravdu i rekao sam zbogom fudbalu. Ipak, mogu da mu budem zahvalan, jer mi je od njega ostalo zdravo telo, tako da i danas mogu da zaronim na dubinu od dvadeset i pet metara i izdrzim tri sata na bini.

Dzinovic je postigao nesumnjiv uspeh pevajuci i svirajuci cigansku muziku. Njegova grupa "Sar e Roma" dospela je u sam vrh popularnosti i imala veliku medijsku paznju. Medjutim, to ne znaci da je Haris na taj nacin mogao da resi svoje finansijsko stanje.

Projekat "Sar i Roma" trenutno sam skrajnuo. Razlog je koliko banalan, toliko i zivotan. U ciganskoj muzici, jednostavno, nema love. To je svirka za establisment, za ekstravagantne konzumente, haj stajl. Prodas u najboljem slucaju desetak hiljada ploca, ljudi te tapsu po ramenu, postuju, ali si totalni kokuz, nemas ni zutu banku.

Medju onima koji ga cene, mnoge ce iznenaditi, nalaze se i vrhunska imena iz svetskog sou biznisa, poput Mika Dzegera, dejvida Bouvija, Boba Dilana.

Pre pet-sest godina bio sam na Midemu u Kanu, gde sam pokusavao da proguram svoju cigansku muziku. Tamo sam upoznao Pericu Zupanovica, naseg coveka, poznatog slikara. Moglo bi se reci da je on i neka vrsta plejboja, jer sem sto je talentovan, izuzetno je zgodan i sarmantan. Elem, on cesto priredjuje partije u svojoj vili, pa sam na jednom od njih bio prisutan i ja. Tu su se nasli i Dejvid Bouvi i Elton Dzon, a ja sam, iza ponoci kad se atmosfera potpuno opustila, uzeo gitaru i zapevao svoj ciganski repertoar. Necete verovati, ali obojica su bili odusevljeni. Traku sa mojom muzikom kasnije su pustali Miku Dzegeru, koji je rekao da sam "ciganski Pavaroti". Zupanovic mi je pricao da nije mogao da nasnima dovoljno kaseta za svoje prijatelje. Od njega sam saznao da su one presle Okean, dospele do zapadne obale. Takodje mi je doneo informaciju da je Dzek Nikolson slomio sto slusajuci moju muziku, Dzon Bon Dzovi je porazbijao silno staklo u nekom restoranu uz "Sar e Roma". Cudne su to stvari. Kad vam covek od ugleda kao sto je Dejvid Bouvi kaze da je steta sto niste svetska zvezda, jedino sto vam preostaje je da vam prepukne srce, jer ste svesni da ni u Jugi niste blizu pravog uspeha.

Tako je Haris poceo da gleda ono od cega se zivi i snimio pomenuti album. Finansijski problemi su, naravno, nestali.

Ne kuburim vise s novcem. Da se razumemo, nije u pitanju basnoslovno bogatstvo, ne mogu da kupujem vile i jahte, ali mogu stan i pristojan automobil. I pravo je, brate, da posle cetvrt veka pocnu da mi se vracaju ulaganja, da minuli rad rezultira u punoj meri. S druge strane,mozda je i bolje sto sam tek u ovim godinama usao u lovu, jer ko zna kako bi se sve zavrsilo da mi je to uspelo u dvadesetoj. Mozda bih bio zvezda godinu-dve, a onda se razbio ko jaje.

Interesovalo nas je kako su "oficijelni" narodnjaci primili Dzinovicev uspeh, da li je kod njih bilo surevnjivosti i osecaja da im je Haris usao u zabran, odnosno preoteo publiku.

Ima i toga pomalo. Oni zavist ne ispoljavaju otvoreno, jer sam i bolji muzicar od njih, i pametniji sam, i obrazovaniji, i jaci, na kraju krajeva. Jesam pomrsio racune mnogima, ali pre svega onima koji nece vise moci da prodaju muda za bubrege i nece vise moci da prolazi krajnji sund i kic. Ne moze se vise pevati:"Ostao sam na peronu, moja draga u zadnjem vagonu" i ocekivati tiraz od 300.000 prodatih ploca.

Postoji pravilo da je u karijeri pevaca najvaznija druga ploca, da tek ona za duzi period ucvrscuje popularnost. Haris Dzinovic ce moci da proveri tacnost te tvrdnje uskoro, jer mu je upravo izasao novi album.

Sad vec mogu sa prilicnom dozom sigurnosti da se upustim u predvidjanje - tvrdi Haris - Ubedjen sam da ce ploca izazvati zestoke reakcije. Jer, kvalitet numera je kao i na predhodnoj, ako nije i visi, ali rad na novom materijalu je bio i neuporepo studiozniji. Ploca je bolje odsvirana, preciznije otpevana, a produkcija je kudikamo bogatija. Dovedena je gotovo do perfekcije. Miksom koji smo ovde napravili nisam bio previse zadovoljan, pa sam sve ponovo premiksovao u Becu. Rezultat je fascinantan. Bregovic kaze da je produkcija svetlosnu godinu iznad standarda u narodnoj muzici.