Izbor iz nacitanijeg dnevnog lista u Jugoslaviji BLIC
kao i mnostvo interesantnih tekstova u njihovoj arhivi potrazite na

www.blic.co.yu

Haris Dzinovic

Cekam pravu zenu, cekam neku koja me moze trpjeti, s kojom se mogu posvadjati.

Prodao sam kafanu jer mi ni na pamet nije padalo da tanjirom zamenim mikrofon

Pesme koje pevaju unuci i bake

Tacno pre deset godina Haris Dzinovic je svoj prvi solisticki koncert odrzao u Beogradu, u Centru „Sava“. Pre dve godine odrzao je na istom mestu sedam uzastopnih koncerata, a sutra, 5. decembra, odrzace prvi od takode sedam koncerata.

• Kako se Haris, kao etablirani ljubimac beogradske publike, oseca pred ovu seriju koncerata?

- Solisticki koncert je nesto sto je pozeljno u karijeri svakog umjetnika, tako da to naravno donosi neke posebne emocije koje ja mozda ne mogu u ovom trenutku izraziti; mozda emocije i ne treba prepricavati nego dozivljavati. Ja sam u Beogradu, sudeci po reakciji publike, rado vidjen. Osim toga, ovdje sam prisutan 20 godina, imam dosta prijatelja. Tako da je to potpun ugodjaj - imati koncerte i druziti se - kaze za „Blic“ Haris Dzinovic.

• Znate li u kojoj ste od bivsih republika, sada drzava, najpopularniji?

- Ne znam, ne vodim o tome racuna... Vjerovatno u Bosni i ovdje. Mozda vise ovdje nego u Bosni.

• Zivite jos uvek u Parizu. Od cega tamo zivite?

- U Parizu zivim od ‘92-93. godine. Sta znam, izabrao sam Pariz kao grad koji mi se svidja.

• Od cega zivite, od restorana?

- Nemam ga vise. Kako kazu - kupio sam kafanu da imam gde sjesti, da dovedem prijatelje i da budem malo komotan. Taj restoran je radio cisto onako ne da bih ja zaradjivao, ja imam svoj posao i nije mi padalo na pamet da menjam mikrofon sa tanjirom. Ali, posto sam ja bio najbolji gost u tom restoranu, onda je malo bilo tesko da se on odrzi, tako da je bilo bolje prodati ga nego da se gomilaju neki namjeti koji su u Parizu vrlo visoki.

• Uspevate li u Parizu da zivite od...

- Kako da ne. Uspevam odlicno. Isto kao da zivim u Beogradu ili Sarajevu.

• Uzelite li se Sarajeva?

- Kako da ne, odem cesto u Sarajevo.

• Interesantna su vasa druzenja sa svetskim dzet-setom - Dzordzom Majklom, „Dzipsi kingsima“...

- Mislim da je to nabudzeno u novinama. Nije to neko druzenje, ponekad se sretnemo. Imao sam prilike da sretnem, pre dvije godine, Kevina Kostnera u Monaku; covek mi je prisao kao da me zna, a nikada me u zivotu nije video. Cepter je pravio neki svjetski amaterski turnir u golfu, pozvali i mene, bilo je i neke svirke. U diskoteci, dan-dva kasnije ponovo mi se javio, popili smo pice, ispricali se kao da se znamo sto godina.

• Da vas nije pomesao s nekim?

- Pitao sam ga i rekao mi je da zna da sam ja pjevac, neko iz Ceptera mu je vjerovatno to rekao; jos mi je rekao da sam dobar pjevac.

• Pricalo se da ste imali zajednicke nastupe sa „Dzipsi kingsima“. Sta se tu u stvari desilo?

- Jednom smo u Monaku, opet u okviru neke Cepterove price, zajedno nastupili. Niije to ono - „Haris Dzinovic i Dzipsi kings“. To novinari malo nabudze, treba im valjda nesto pompezno. Kad god mogu, ja to stisam da ne bi bilo kontraefekta; jer, prvo, nema potrebe da se stvari nabudze toliko, a drugo moram reci da se ono sto se nije desilo - nije desilo.

• Zbog cega tako retko snimate?

- Ja ne proizvodim mnogo muzike. Ne znam je li to dobro ili nije. Mada, pokazalo se kao dobro; mozda ne bi bilo tako dobro kada bih proizvodio mnogo muzike.

• Ni u javnosti se ne pojavljujete cesto.

- Pojavljujem se, mislim, dovoljno. Ne kalkulisem s tim, jednostavno pojavim se kada imam razlog. Mozda ne treba praviti velike pauze, ali ova je uslijedila iz opravdanih razloga, jer ja u tom periodu nisam mogao stvarati ni komponovati, jer mi glava nije bila mirna, tek sam se malo sredio pre par godina.

• Zbog cega vam glava nije bila mirna?

- Pa, ne moze glava biti mirna kad mi drzava puca i besni rat na svim prostorima moje zemlje i u mom Sarajevu. Kako da pisem, kad su mi misli stalno bile okrenute ka tome?

• Jesu li vase pesme autobiografske?

- Ima nesto malo autobiografskog, ali ne pravim ja autobiografiju, pravim neku vremensku biografiju o tome sta se desava svima nama.

• Mora li covek da bude zaljubljen da bi stvarao?

- Ne mora. Mora se dobro osjecati. Moras znati sta je ta ljubavna patnja i sve ostalo, znaci moras to dozivjeti, moras to prvenstvo na svojoj kozi osjetiti, a onda moras znati i kako se to manifestuje kod drugih.

• Kazete da ste roker u dusi. Ima li to neke veze s nacinom zivota, sa nekom zivotnom filozofijom?

- Dobro, jesam pomalo. Moja muzika nije tipicna narodnjacka ili folk, a nije ni rok. Mene su cesto pitali koja je to vrsta muzike, ja kazem „ne znam“. To je nesto u cemu ima svega i svacega, moze se prepoznati. Mislim da sam napravio neki novi pravac, koji su rado svi primetili, i grad i selo, i staro i mlado. Ako klinci od sedam godina pjevaju moje pesme na koncertima koji se sad upravo desavaju po Srbiji, pa ako ih pjevaju i bake od 70 godina - znaci to je pun pogodak.

• Planirate li novu plocu?

- Ne znam, mozda iduce godine. Ova je izasla pre nepunih godinu dana. Ja inace mislim da ako imas dobru plocu steta je odmah izdavati drugu. Mislim da to treba raditi na dvije i po, tri godine.

• Ljudi vas dozivljavaju kao velikog boema. Da li je to istina?

- Jeste.

• Kako se odrazava to vase boemstvo?

- Ne znam, to nije ni bila moja namjera. Ne znam najbolje ni da objasnim sta je to boem. Mogu da podnosim samocu dosta dobro. S druge strane, boemi su, mislim, poprilicno komunikativni i zive neki svoj film van recimo nekog klisiranog zivota, tako da kazem.

• Kako izgleda taj zivot van klisea?

- Imam ja neki plan, uglavnom. Jer covek bez plana je totalno prazan. Ali, s druge strane dosta sam komotan u zivotu, tako da nemam mnogo fiksnih obaveza, izuzev onih koje su u vezi s poslom, i tu sam tacan. A ovako... Obicno pozovem nekog prijatelja, negdje odemo na rucak, volim sport. Volim da igram tenis, fudbal, volim skijanje, bavim se ronjenjem. Ima sarenica u mom zivotu. A kafane, pice, zene, nocni zivot? - Pa ima toga, ko ce bez toga?

• Jos se niste ozenili?

- Nismo, ali hocemo!

• Kada?

- Ne znam, cekam pravu zenu, cekam neku koja me moze trpjeti, s kojom se mogu posvadjati. Jednom prilikom sam pitao prijatelja koji je imao tri zene - gdje su takve i gdje ih nadjes? Kaze: ‘„Ti tamo ne zalazis“. Pa ne zivim na Marsu. Isao sam i ja po bibliotekama, nisam bas nepismen. I po kucnim sedjeljkama, rodendanima... Ili su sve dobre odavno zauzete, ili ja ne znam nac. Vjerovatno nemam talenta za to. A one koje sam ja htio nisu htjele mene, i tako...

Dijalog s Dzordzom Majklom

Pre nekoliko godina Haris je u Sen Tropeu upoznao Dzordza Majkla, koji ga je pitao: „Kako vi sa takvim glasom niste postali svetska zvijezda?“ „Da ste se vi rodili u Sarajevu i toliko voleli skijanje i fudbal, za vas niko ni u vasoj zemlji ne bi cuo, a kamoli u svijetu“, odgovorio mu je Haris.

Simonida Stankovic

copyright www.blic.co.yu