IZBOR IZ NAJNOVIJEG BROJA CASOPISA "PROFIL" KAO I NAJINTERESANTNIJE TEKSTOVE IZ ARHIVE POTRAZITE NA

www.profil.co.yu

VOLEO SAM DA PECAM NAJLEPSE TITOVKE

HARIS DZINOVIC U PARISKOM IZBEGLISTVU

PROFIL, BEOGRAD, 1998. Zorica Konic

Od svih kafana u Parizu, vi jedino niste svratili kod mene - ljutito je Haris Dzinovic parafrazirao cuvenu scenu iz filma "Kazablanka".

Pravdanje da je njegov lokal ostavljen za kraj, kao poslastica, izazvalo je tek kiseli osmeh na licu, ali kako je druzenje odmicalo, sva ljutnja je otisla u zaborav.

Uz gitaru, francuske sireve, vino i pesme, stvoren je stimung za "odsviraj to ponovo Sem". Ovog puta, medjutim, nije svirao Sem, vec je uprilicen sou starih jarana, Zdravka Colica i Harisa Dzinovica.

- Ma takav je Hari, uvek se nesto ljuti, a u stvari je dusa od coveka - dobacuje Cola, zbog koga je ovaj pariski suret i dobio posebnu dimenziju.

Haris Dzinovic i Zdravko Colic nikada se zapravo nisu ni svadjali. Kao dvojica vrsnih pevaca i najcuvenijih estradnih nezenja, uvek su imali povoda i radosti za druzenja. Tako je bilo gotovo tri decenije, sve dok rat nije zapoceo na balkanskim prostorima. Onda je nastao "kvrc" na vezama, Haris je otisao u beli svet, a Cola je ostao u Beogradu. telefonske poruke stizale su u beogradsku "Devetku", gde Cola cesto dolazi. Nikakvog odgovora, medjutim, nije bilo.

Ma upoznao sam sve kuvarice, kelnere, pa cak i parking efendiju! Ali, Cola mi nije uzvracao poziv. Sada to i nije toliko vazno. Pa nije meni bilo do zivkanja. Meni je stalo do nekih ljudi. Nisam mogao bas sve da izgubim. Jer, kad je rat poceo mi smo se rasuli kao maslacak po svetu, znas. Tesko ti je kad ne cujes neke ljude. A vazno ti je jedino da li sobro i zdravo. Grozno je kad ih ne cujes. Zato je meni bilo zao. Mozda sam ja previse emotivan. Preemotivno sam uleteo u sve to. Jebem li ga! Mislim da nisam pogresio sto sam bio uporan u zvanju, jer kad su vremena dobra, meni to ne treba. Ali, kada su sugava, onda nekoga trebam. Drugi su medju svojima, sjede tamo sa svojom rajom, govore svojim jezikom, slusaju svoju muziku, imaju svoje obicaje, svoj duh. A sta sam ja ovdje u Parizu, ili nekom Londonu? Sta imam, koga imam? Isto kao sto sam Colu zvao u Beograd, zvao sam Peku u Sarajevo, Gogu Marjanovica u Njujork, neku raju u Holandiji - prica Dzinovic.

O tom zvanju i nezvanju prica i Zdravko Colic:

- Uoci rata i svih ovih godina, desavale su se neke ruzne stvari. Bilo je prenosenja glasina, izjava, optuzbi, a ja nisam zeleo da to sve proveravam. Da smo se culi telefonom, objasnjavali bismo jedni drugima neke stvari - ko je sta radio i za sta je ko kriv.A mene to ne zanima. To su pravili neki drugi. Zbog toga, ja namerno neke stvari nisam potencirao zvanjima. I veruj mi da je to bilo mnogo bolje!

Uoci polaska za Pariz, Colic je, ipak, okrenuo Harijev broj. Mobilni je zazvonio, a iz daljine se zacuo poznati glas.

Upitao me je da li sam ljut? Nisam ljut, kazem ja. Onda on pocne da objasnjava zasto nije zvao, a ja mu kazem:"Ne otvaraj tu temu, jer cu se onda stvarno naljutiti. Bilo, pa proslo." Vreme ucinilo svoje, bez obzira sto je meni bilo jako zao. To su i novine iskoristile, pomalo iskrivile i napravile pogresnu sliku. Cola je moj, bez obzira koliko sam ja njegov, a ja mislim da jesam. Cola i ja smo stari prijatelji, nikad nije dolazilo do nekih sukoba. Cak ni verbalnih, a ne daj Boze, nekih drugih - kaze Dzinovic.

Pomirenje, ili mirovni samit dvojice prijatelja desio se u pariskom restoranu "Harris" u ulici Zan Zak Ruso broj 54. Dzinovic je prosle godine sa ortakom otvorio lokal u koji dolaze neki fini ljudi da slusaju neku finu muziku. Vecina gostiju su Francuzi. Na pitanje gde se restoran nalazi, Haris se sali u sarajevskom stilu i obicava da kaze da je restoran na periferiji, "pored katedrale". Naime, tako se zavitlavaju "papci", sto ce reci seljaci, koji ne znaju da se katedrala uvek nalazi u samom centru grada.

Tako je i sa lokalom "Harris", koji je u strogom centru Pariza, u prvom arondismanu. Odmah po otvaranju dosao je na dobar glas. U njemu je personal sve sama prva liga. Sa Jahorine. Bivsi direktor tri hotela na Jahorini Goran Prckalovic, odavno je poznat kao ugostitelj. Tu su i drugi zemljaci, koji Harija namerno oslovljavaju sa "sef", akcentujuci rec kao Francuzi. Tu je i kelner Toto, koji je nadimak dobio po filmskom glumcu.

Kafana nije moje stalno opredeljenje - kaze Dzinovic. - Ja sam u taj posao usao sa prijateljom Bekom, koji isto kao i ja ima svoj posao. Kao sto ja imam estradu, tako on ima turisticku agenciju. Kafana je nase zadovoljstvo. Ona je dodatni oslonac. Ma, najvise se radujem sto sada bar svi znaju gde mogu da me nadju. A za vreme predstojeceg fudbalskog prvenstva sigurno ce biti puno starih poznanika u Parizu.

Dzinovic je u vreme jugoslovenske estrade bio aktivni ucesnik fudbalskih turnira pevaca i muzicara. Pored njega u navali su bili Saban Saulic, Mile Kitic, Boban Zdravkovic, Misa Mijatovic... Na utakmice se putovalo i u inostranstvo. A onda se upravo na fudbalskom terenu pocelo osecati podvajanje. U zaru igre padale su uvrede, psovke. Sve je pre osam godina dobilo sasvim drugu dimenziju. Svaka rec se merila. Sportska "mrznja" prenela se i u posao, na scenu.

Zbog patriotke opaske "sta ce ovaj balija ovde", Dzinovic je pre sedam godina otisao iz Novog Sada. Svoje novo mesto tesko je pronalazio. Preko Austrije i Nemacke, put ga je doveo u Francusku. Tek u Parizu je mogao da dise punim plucima, jer u tom gradu nema "nasih i vasih", nema dosljaka i uljeza. Francuzi su ga prihvatili rasirenih ruku i angazovali da snima za diskografsku kucu "Poligram". U jednom nasmesila mu se i svetska karijera. Poceo je da snima na engleskom i spanskom. Promenio je i imidz. Umesto crnog sesira, na glavu je stavio crnu maramu. Znak prepoznavanja, ostali su samo gusti, crni brkovi. Njegov prodorni glas impresionirao je i profesionalce i obicne ljude. Zapanjen je bio cak i sedamdesetogodisnji Spanac, otac jednog od clanova grupe "Dzipsi Kings".

Na jednoj zurki u Barseloni uzeo sam gitaru i zapevao "Zajdi, zajdi". Niko nije razumeo reci, ali su svi osetili emociju. Taj starac, koji se u zivotu naslusao pesama i muzike, odjednom je poceo da place. Upitao me je odakle mi takva dusa i gde se to tako peva. Odgovorio sam mu da to nije nista, da u Sarajevu svako tako peva. To ne moze da se nauci, s tim se rodi - seca se Dzinovic.

Strance impresionira i drugi, nista manje vazan Dzinovicev kvalitet. On je postao sampion u ispijanju vina. Omiljena mu je marka "Sent Emilian", a pored ovog crnog, voli da pije i roze "Cote de Provance".

Gledaju me Francuzi kako pijem i cude se. Meni nista, a oni su popadali. A onda im ja kazem da oni ne mogu preplivati, koliko ja mogu popiti. Ja i moj djed popili smo dva olimpijska bazena. Slusaju me i ne razumeju. Ma nemaju oni osecaj za segu. A Srbi i Bosanci su bas po tome slicni. Nas vezuje ova sofra, ovo pice, ova sega, a neko nam je to izgleda oduzeo. Neko nam je bacio prljavu rukavicu nacionalizma i zatrovao nas. Kako vreme odmice, ubedjen sam da je neko namerno razorio tri grada, Sarajevo, Mostar i Vukovar, samo zato sto su u njima u ljubavi i slozi vekovima ziveli ljudi razlicitih vera i ubedjenja. Neko je zeleo da ih otera u torove - prica Dzinovic.

Da bi se otvorila zakljucana vrata na tim torovima, potrebno je i da se nesto konkretno ucini. Dzinovic kao mastar prica o ideji da na jednom zajednickom koncertu nastupe Djordje Balasevic, Oliver Dragojevic, Colic. Idealno mesto bi bilo Pariz. Jer, svestan je da je u bivsoj Jugi tako nesto jos nemoguce. Cak i njegov dogovor da se ponovo vidi i peva sa Colicem, za sada nema termin. Sresce se negde na Balkanu, gde "klima" bude najpovoljnija. Naravno, ukoliko ponovo ne budu kontaktirali telefonom, jer ce se u tom slucaju tesko dogovoriti.

Mnogi ovih dana zapitkuju Harisa Dzinovica sta misli o najnovijoj Colinoj ploci "Kad bi moja bila", koja je izasla posle punih sedam godina pauze.

Znas sta, meni je tesko da o tome pricam, jer moras biti kulturan, ali i iskren. Colina ploca mi ne lici na Colu. Jednostavno, to nisam ocekivao. Vise je to Goranova ploca. Kad bi moja bila, mislio sam da se zezaju. A mozda ja ne znam sta trziste sada trazi.

Cola je sjajan, neponovljiv pevac i odavno je nadrastao te pesme. Eto, to je to. Ne pada mi na pamet da omalovazavam, da kritikujem, jer se to moze dogoditi i sa mojom muzikom. I ja treba da izdam novu plocu, ni ja nisam sedam godina snimao. Najvaznije je da izadje ploca iza koje ja stojim, a ja sam prema sebi najstroziji kriticar.

Interesovalo nas je Dzinovicevo misljenje o jugoslovenskoj folk produkciji proteklih godina.

Mrzim turbo folk i sretan sam sto je crko. Svi tapkaju u mestu i ni korak ne napreduju. Rat je opustosio ne samo zemlju, vec i muziku. Naravno da su se desile neuporepo groznije stvari od toga. Ali, mene i ova veoma boli. Imali smo obicaje, kulturu, mesanje, a samim tim i stvaranje neceg novog, fantasticnog. Ta kreacija bila je fenomenalna. Raspadom Jugoslavije, sve je povuceno u atare. Beograd, sve sto je imao do '91. godine, to je i zadrzao. Bez ikakvog napretka. S druge strane, Bosna je osiromasena, Hrvatska nista novo nije dala, onu slovenacku muziku nismo ni slusali, makedonske muzike vise nigde nema, cak i siptarsku muziku smo slusali preko televizije, a danas je nigde nema...

Dzinovic ne voli sto ga zbog ovih i slicnih prica obicno kvalifikuju kao jugonostalgicara. Jer, on govori iz srca. U trenucima iskrenosti, on kaze da mu se ovih godina desavalo da mu "stane sat na ruci", kada cuje ili vidi nesto iz bivse Juge. A sta mu danas najvise nedostaje iz tog perioda?

Ne mogu da se pomirim sto mi je neko ukrao dva miliona "riba". Gde su one? Sta rade? Da li me cekaju? Neko ce morati zbog toga da odgovara!

Godinama je Haris Dzinovic bio sumnjicen kao "lazni Ciganin", da bi krajem osamdesetih konacno "zapalio" sve kafane i postao mega zvezda.

Posle dugogodisnjeg rada u grupi "Sar e Roma", Haris se otisnuo u solo vode i snimio hit "I tebe sam sit kafano". Ni tada nije uspeo da odagna sve sumnje. Verovalo se da uspeh moze da postigne samo neko ko je mlad, lep i sarmantan. Haris je, doduse, imao sve te kvalitete, izuzev mladosti. Vec se bio priblizio cetrdesetim, kada ga je zaskocila ogromna popularnost. A kako i ne bi sa pesmama kao sto su: "Rano je za tugu", "Ostaricu, necu znati", "Poznacu te po koraku"...

E, bas tada je nasom folk scenom harao Halid Muslimovic. "Plavi cuperak" je kretao na turneju, a njegov menadzer Misa Dobric smisljao je ko bi mogao da mu bude gost.

Moja malenkost ga je ubedjivala da nema boljeg gosta od Harisa Dzinovica. Covek svira pet instrumenata, peva na svim jezicima, a povrh svega ima sopstvene hitove. Ubedjivala sam skepticnog menadzera, da ce posle te turneje, Dzinovic biti daleko veca zvezda od Muslimovica. Elem, Dobric ga je jedva prihvatio, uopste ne sluteci da ce mu te godine Dzinovic biti najisplativiji posao.

U zivotu ovog pevaca sve je nekako bilo sudbinski i fatalno. Nista mu se nije dalo iz prve. Kao mladic, ostao je bez oca, pa ga je podizala majka Hatidza, koju su svi zvali Hatka. Da bi mu skrenula misli od ulice, Hatka je sina ohrabrivala obecanjima da ce mu dobar uspeh u skoli nagraditi - muzicki. Posto je Hari bio vrlo dobar djak, vec u devetoj godini je na dar dobio harmoniku. I pocelo je da se desava cudo. Ni od koga nije zeleo da uci sviranje, iako mu je brat bio profesor muzike. Poceo je sam da prebira po dirkama, da slusa radio i "skida" pesme.

Ali, to ga ni izbliza nija zadovoljavalo:

Ma, "pice" su u to vreme ludovale za momcima koji su svirali gitare. U modi su bili rokeri i zabavnjaci, tako da sam se i ja nevoljno prikljucio tom zvuku. Tih sedamdesetih, iz Sarajeva su lansirane zvezde, kao Bregovic i Colic. Sve je to moja generacija. Meni, medjutim, jos nije bilo sudjeno. Morao sam da sacekam...

Haris Dzinovic je tada bio najpopularnija faca na gradskim zurkama. Nije bilo te pesme koju on nije uspeo da odsvira i otpeva. Na jednom takvom raspojasanom druzenju zapazili su ga aktuelni menadzeri i angazovali za turneju tada popularnog Mehe Puzica. Njegov harmonikas bio je Ljubo Keselj, koji se razboleo, pa je Dzinovic upao kao zamena. A kada je "upao", on vise nije izlazio iz tog kola.

Paralelno sa muzikom, Dzinovic je bio zanesen i fudbalom. A sta bi dete iz sarajevske carsije krajem sezdesetih moglo da voli i sanja, nego da bude novi Asim Ferhatovic, Osim ili Musemic. Dzinovic je bio uspesan i na tom planu. Stigao je cak i do prvotimca slavnog "Zelje". No, nije dugo zadrzao mesto u timu.

Nisam bio narocito disciplinovan. Dok su drugi spavali kao jaganjci vec u deset uvece, ja sam tek onda kretao u zivot. Voleo sam da zasednem sa rajom. Ja sam isao u gimnaziju, nisam dosao tamo sa neke livade, pa da slusam trenera kao Svetog oca. Oko mene bilo je riba kao pleve, pa gdje cu tako rano na spavanje. Tako je propala moja fudbalska karijera, a zapocela ona druga.

Igrom slucaja odlazi u bioskop i gleda film "Cigani lete u nebo".

Posle tog filma bio sam u soku. Kao da me je grom pogodio. Cvrsto sam odlucio da postanem Ciganin.

Tih godina Haris Dzinovic peva i svira sa cuvenom bracom Pavlovic, da bi potom osnovao grupu "Sar e Roma". I dan-danas se njihove pesme "Kiko kiko" i "Bida mange" slusaju sa nostalgijom. Iako jedino Dzinovic nije bio Ciganin, on je od svih delovao autenticnije. Sa crnim brkovima i crnim sesirom na glavi, dopadao se narocito zenama. nekako u duhu svog imena - Haris na turskom znaci lav! Njegovi muzevni pokreti, glas za koji se kaze da je pevanje iz muda. Zbog takvog utiska, za malo sto se nije desio skandal na romskom hepeningu u beogradskoj hali "Pionir". Krajem osamdesetih godina to su bile tradicionalne romske priredbe sa ucesnicima iz inostranstva. A kada je gostovala slavna Raja, da bi se gosci ukazala pocast, smisljena je nagrada - za najbolji utisak i scenski nastup. U ziriju su preovladjivale dame, pa su svi glasovi neplanirano otisli Harisu Dzinovicu. Priznanja i nagrade sustrigle su ga nekoliko godina kasnije... Najpre je na beogradskom Mesamu nesvesno kumovao"blamu" Hari Mata Harija, kada je s njim u duetu otpevao "Ja ne pijem". Prvu deonicu pevao je onako nezno i setno mladjani Hari, da bi u refrenu zagrmeo Haris i raspametio publiku. Svi su pricali samo o toj silini. Posle toga sa Dzinovicem, niko vise nije smeo da snimi duet. Jedini koji su imali petlju da mu se pridruze, bili su njegovi jarani iz mladosti - Zdravko Colic i Goran Bregovic. To sto su oni uradili na sceni Centra "Sava", kada je Dzinovic imao solisticki koncert, ostalo je zapamceno kao zlatni trenutak nase estradne istorije. Poigravajuci se, otpevali su narodnu pesmu "Zvjezda tjera mjeseca". Tako nesto vise nije moglo da se cuje ili vidi u Beogradu. Snimak ovog koncerta pretocen je u video kasetu i taj materijal, na zalost, posluzio je muslimanskim nacionalistima da napakoste pevacu kao izdajniku.

Sjecam se, bio je neki humanitarni koncert u Minhenu i ja sam pjevao na kraju. Bili su tu i Beslic i Muslimovic i mnogi drugi bosanski pjevaci. Kada sam ja izasao na scenu, iz publike je doleteo upaljac i pogodio me. Jedna zena je pocela da vice" idi u Beograd i pjevaj Srbima"! Ispostavilo se da je ta kaseta kruzila i da su mnogi pomislili da je koncert u Beogradu odrzan usred rata.

Haris Dzinovic prica da mu se cesto desava da mu zazvoni mobilni telefon i da u ko zna kom gradu ili delu sveta zacuje neki zenski glas - iz Srbije.

Nedavno me zvala neka devojka iz Krusevca. Cujem neku galamu i muziku. Kaze mi da se skupilo drustvo, da slusaju moje pesme i luduju! Prija mi sto je moja muzika ostala netaknuta, sto nije uprljana nacionalizmom i mrznjom. Prijatelji mi javljaju da svih ovih godina u Beogradu nisam bio pod embargom, da su se na radio stanicama cule moje pesme, a na televizijama vrteli moji spotovi. Kazu mi: Samo dodji - prostrcemo ti crveni tepih i pokazati kako si dobrodosao. Ja vjerujem da je tako, ali na zalost ima mnogo onih koji to i ne zele. Sa obe strane. A to je sasvim normalno. Bilo je mnogo nesreca, ostalo je puno invalida. Evo, kada sam bio u Sarajevu, prisao mi jedan covek u invalidskim kolicima. Ja zapocnem pricu o ratu i interesujem se gdje je i kako ostao bez nogu. A on mi odgovara:"Pusti sad to, jebo ga ti, 'ajmo na pice, 'ajmo da pricamo o drugim stvarima."

Ranije je Haris Dzinovic u samoodbrani govorio da ce doci u Beograd, tek kada poseti majcin grob u Sarajevu, kada obidje rodni grad. A tamo mu je jedan ostrascenik zapretio pistoljem i prigovorio sta ce on u Sarajevu, kada tu nije bio za vreme rata! Samo delic sekunde je falio da pistolj i opali. Srecom, pretnja se nije obistinila, a Dzinovic se sada nerado seca te epizode. Jer, ludaka ce uvek svuda biti. Mnogima smeta i sto je Dzinovic u neku ruku ostao "titoista". To, doduse, nije bas poistovecivanje sa "likom i delom", vec sa secanjem da nam je svima u vreme Tita bilo mnogo bolje. Nikome bar nije smetalo sto se komsija zove Muhamed, ili Miroslav. Niko nikoga nije pitao koje je vere.

Narocito kada su ribe bile u pitanju. Ma, to samo zivot moze da izrezira. Zamisli, uoci rata zaljubim se ja u jednu djevojku iz Vojvodine. Zvala se Biljana Plavsic. Ime sasvim obicno i cesto. Niko ga ne bi posebno ni zapamtio, da nije doslo do svega ovoga. E, sada pomisljam sta bi se desilo da sam se kojim slucajem ozenio Biljanom Plavsic? Ovi moji mi to nikada ne bi oprostili, svi bi bili ubedjeni da se radi o provokaciji. Ha,ha,ha!

Stil zivota Harisa Dzinovica u mnogome je nalik Colinom. Kroz njihove ruke proslo je mnogo para, a malo toga je ostalo. Uoci rata, Dzinovic je imao vrhunske honorare, a nastupi su bili gotovo svaki dan. Pored njega uvek je bila svita i bulumenta. Svi su pili, jeli i zabavljali se na njegov racun - ali i za njegovo zadovoljstvo.

Novac mi nikada nije bio bitan. Uvek sam odsedao u najboljim hotelima. Moje bogatstvo bilo je u dzepu, a ne u steku!