HARIS DZINOVIC - PEVAC SA MIKROFONOM U DZEPU

Iako je Bogu trebalo sedam dana da stvori svet, Haris Dzinovic je vec na svom prvom koncertu u ovogodisnjoj seriji pred beogradskom publikom 05. decembra mahnuo svojim carobnim glasom, kao stapicem i omadjijao Beogradjane koji su sedam dana zaredom punili Sava centar do poslednjeg sedista.

Pevac, koji je mikrofon mogao slobodno da ostavi i zakljucan u ormaricu u garderobi i tako izadje na scenu, a ne samo da ga stavlja u zadnji dzep dok peva i igra zajedno sa publikom, ostavio je bez daha jugoslovensku prestonicu svojim maestralnim izvodjenjem ili maestralnim repertoarom, kako vam draze...

Ostao je i on zatecen reakcijom publike koja je u horu iz sveg glasa kao na fudbalskim utakmicama pesmom "navijala" za svog "igraca"... Harisov pogled cesto je znacio - jesam li ja na vasem ili vi na mom koncertu ???

Iako je sve bilo deo scenarija, terao je sve prisutne na bini da aplaudiraju publici, teatralno, kao u pozoristu, zaustavljao je izvodjenje pesme, kada bismo kafanu "palili" a ne "prosirivali"... kretao sa scene na kraju koncerta pa se u pola koraka okretao i vracao ... koketirao sa plesacicama na sceni, pozirao seretski pred fotoaparatima ciji su blicevi sevali na sve strane... publika je osecala neku iskrenu, detinju radost u njegovim pokretima i aplauzima i smehom pozdravljala svaki njegov komentar ili posalicu...

Nije dugo trebalo da se stvori taj emotivni naboj i vec posle prvih petnaestak minuta sedenja i zagrevanja uz prve brze ritmove i uz prve freneticne aplauze svi bi poskakali na noge i malo ko da je seo do kraja.

Vec posle treceg koncerta, odustao je i od odlaska sa scene da bi se vracao na bis... jer, bis je bio posle svake pesme i svaki aplauz je bio kao onaj finalni kada publika doziva izvodjaca da se vrati na scenu. I vracao se Haris. Sedam dana se vracao na tu istu scenu, dan za danom da ispuni zelju svakome ko je zeleo da dodje na koncert, da ga vidi, cuje i pozdravi...

Na prvom nastupu bila je upadljiva jedna grupa momaka pristiglih iz Grcke koji su sirili nacionalnu zastavu svoje zemlje, pevali iz sveg glasa:"...pusti me, pusti me... odlazi, kasno je...."... Medju njima se posebno isticao momak u crnom, sa maramom i brkovima, duplo mladji po godinama od svog idola, ali ne krijuci svoje odusevljenje sto je na koncertu. Pokusavali su ti momci i da se probiju do Harisa i makar na tren zagrle tog dzina nase estrade, ali je obezbedjenje i tada, kao i do kraja serije koncerata ostalo nepokolobljevo u svojim zaduzenjima da se "crta" ne sme preci.

Tek, poneko tu i tamo uspeo je da se probije, sa cvecem, cvetom ili samo osmehom i zagrljajima do junaka ove nase bajke. A on je uzvracao osmehom i poljupcima. Bilo je dece, male i one malo vece... Jedna beba od godinu dana sa sve cuclom u ustima baskarila se sirom otvorenih ociju u narucju svog deke koji je cupkao na stepenicama dvorane kao mladic od osamnaest godina...

Na poslednjem koncertu obezbedjenje je malo grublje odvuklo jednu devojku koja je istrcala na binu u pokusaju da zagli Harisa, a on je nastavio da peva i pogledima i pokretima negodovao, a nedugo zatim i sam prisao toj devojci i pruzio joj ruku u znak pozdrava, a ona ga je poljubila u ruku, u neverici i sa suzama u ocima, zahvaljujuci na gestu paznje i razumevanja...sireci ruke i pevajuci..."... sta ce meni vise od toga..."

Stajala sam na pola metra od te dirljive scene i videla dobro njegov kao i uvek iskren osmeh izvinjenja. Zato je veliki. Iskren i jednostavan.

Iako je decembar i zima, bilo je curica obucenih u tanke majice, a ko je i dosao u dzemperu, brzo bi ga odlozio (u zurbi da nesto ne propusti), bilo je komentara - "...samo nam smetaju ove stolice, trebalo bi ih ubuduce ukinuti kad dolazi Haris...", jer kad dodje on ne odlazi tako lako... bar sedam dana... ne daju mu..., a posle koncerta cesto se culo pitanje:"... ima li karata za onaj prekosutra, dokle radi blagajna..."

U polumraku dvorane, vec na samom pocetku, dok je izuzetan muzicki bend "Modra rijeka" svirao muzicku temu pesme "Rano je za tugu", i dok su pod crvenkastim svetlima pozornice treperili detalji scenografije, sve je pomalo licilo na ona dobra stara vremena, na uredjenu binu nekog dobrog hotela, slagersku muziku koja poziva na ples, a oci cetiri hiljada ljudi svake veceri bile uprte u samo jednu tacku - crnilo u uglu bine iz koje ce izaci - On, sa velikim "O" naravno, ili velikim "H", kako zelite... Nije dugo trebalo da se stvori taj emotivni naboj i vec posle prvih petnaestak minuta sedenja i zagrevanja uz prve brze ritmove i uz prve freneticne aplauze svi bi poskakali na noge i malo ko da je seo do kraja.

Vec posle treceg koncerta, odustao je i od odlaska sa scene da bi se vracao na bis... jer, bis je bio posle svake pesme i svaki aplauz je bio kao onaj finalni kada publika doziva izvodjaca da se vrati na scenu. I vracao se Haris. Sedam dana se vracao na tu istu scenu, dan za danom da ispuni zelju svakome ko je zeleo da dodje na koncert, da ga vidi, cuje i pozdravi...

"Ostaricu, necu znati"... sa prvom najavom pesme i prvim taktovima, aplauzi krecu da zare ruke i srca, i niko vise i ne misli na to da je decembar i da ce za tri sata izaci na ledene ulice... posle par pesama, sala sve vise lici na vulkansko grotlo gde se samo vide ruke i ozarena lica... Oni malo stariji uglavnom sede i aplaudiraju... a sve mladje od 40 vrlo brzo se pomesa sa onima mladjim i od 20, svako u svom filmu, svako u svojoj pesmi i svom zanosu.

Kako je jednom neko napisao - da Haris otpeva i stubac iz dnevnih novina, bozanstveno bi zvucao, tako i ne treba komentarisati ni svaku pojedinu pesmu, jer svaku je donosio i iznosio iz sebe kao da mu je poslednja.

Iako je vec nedeljama na jugoslovenskoj turneji i svako vece u drugom gradu, ne samo da nije dozvolio da se na njemu primeti umor, nego je iz veceri u vece sve neumornije igrao i pevao i svaki put sve vise do savrsenstva dovodio izvodjenje pojedinih pesama, valjda ispitujuci sebe dokle moze, ima li dalje i moze li bolje... Ne znam da li je saznao.

Ja samo znam da mnogima od nas cesto nista nije bilo jasno, cesto smo ostajali zbunjeni ne primecujuci da je zavrsio pesmu ili misleci da je zavrsio krenemo da aplaudiramo - kad ono on peva i dalje... I zivi za pesmu... ili, sto rece jedan mladic do mene na jednom od koncerata - njemu ce srce da stane jednom dok peva.

Bez gostiju na koncertu, uz nekoliko njegovih kolega koji su se pojavljivali u prvim redovima tu i tamo, uz pauzu za presvlacenje tokom koje su nas njegovi odlicni prateci vokali Ljilja i Mira, uz plesacice u raskosnim toaletama jarkih boja podsecali na "doba Cigana"... Haris je zagrevao nasa srca dva i po sata, ali kako je i sam priznao na pocetku poslednjeg koncerta u ovoj seriji da su Beogradjani posebna publika koja zna da uzvrati i da mu je uzivanje pevati za nas, izgleda da smo i mi bar malo uspeli da zagrejemo i njegovo srce...

Neko ce reci da je i to fol i deo scenarija, udvaranje publici... ali on nema potrebe za tim. On zna da smo mi davno osvojeni cim smo tu i da smo samo spusteni na ovu planetu u istom momentu na isto mesto da jedno drugome pokazemo koliko se volimo, koliko on voli nas i koliko mi volimo njega.

Osvojio je Haris i neke nove klince, i to ne samo curice... Mladici su sa rukama dignutim u vis, zatvorenih ociju pevali...iz svega glasa... dobacivali ... u pauzama - Legendo.. Majstore... Care... nisu vise znali sta da kazu... postoji li prava rec uopste?

U jednom momentu, na jednom od koncerata, dok je Haris publici donosio emociju pesme "Zajdi, Zajdi" pevajuci je bez mikrofona u sirokom zdanju velike dvorane Sava centra, zanemelu publiku u mukloj tisini prenuo je glasan komentar mladica sa balkona - "Majstore, stavi ga u dzep, ne treba ti..." A onda aplauz koji ne prestaje, bez preterivanja, nekoliko minuta. Haris nas, naravno, nagradjuje malim - velikim bisom ponavljajuci deo iste pesme na isti nacin. I opet aplauzi. I ko zna koliko puta bi se ponavljali, ali pesama ima jos i program ide dalje. Program? Da li je to uopste i bio program ili emocija koja se iskreno i spontano tkala iz minuta u minut?

Nije se znalo da li je reakcija bila burnija na nove pesme ili na stare, na brze ili na spore... i da se Sava centar nije "pitao" ne verujem da bi neko pozeleo da ode pre zore. Publika je zdusno pevala iz svega glasa neke nove hitove, pokazavsi da je nove pesme zavolela kao i one stare... jer hit i dobra pesma nemaju rok trajanja, a ni godinu "proizvodnje".

Ne mozemo da se ovde samo ne zapitamo... kad stigne neka nova placa i neke nove pesme... koja ce morati da otpadne od ovih uz koje smo ludovali protekle sedmice... ili ce koncert trajati duze.... pa da za nekih dvadesetak godina zaista i mozemo reci da smo bili na derneku do zore... a mnogi su iz Sava centra opijeni i poneseni muzikom odlazili na obliznje savske splavove, punili beogradske restorane i nastavljali u istom ritmu i raspolozenju, zagrejani i veseli. Bilo je parova koji su igrali zagrljeni, onih koji su se ljubili u polumraku dvorane, saputale su se nezne reci, iskrili zaljubljeni pogledi.

Tih noci definitivno, mnogi parovi su ponovo pronasli onaj mozda, davno zaboravljeni car ljubavi jedno drugom u ocima. Dva momka su prisla grupi devojaka i prudruzili im se u ludovanju.... na kraju koncerta otisli su svi zajedno.

Mozda jednog dana neko od njih bude pricao svojoj deci da su se upoznali i zaljubili jedno u drugo na koncertu Harisa Dzinovica 2001. uz pesmu..."volim te ludo znaj, malo me pogledaj... malo mi snage daj..."

Koncerti redom od prvog do sedmog... bez preterivanja, ali sve bolji od boljeg, sto se tice ukupne atmosfere, prvi pomalo "ukocen" zbog velikog broja "visokih zvanica", na drugom su se mnogi ustezali da luduju zbog tv kamera... od treceg do sedmog - sto bi Bosanci rekli - dernek, vrlo brzo se ne zna ni ko gde sedi, ni ko gde stoji, sve se sjati u prolaze izmedju sedista, njisu kukovi na sve strane, lelujaju ruke, gore upaljaci...

Ma nije se njegov menadzer Raka Maric trebao bojati da ce neka zena zbog njega zakupiti ceo Sava centar. Nije za tim ni bilo potrebe. Svaka je imala utisak ko da je sama i da Haris peva samo njoj. Garant.

Tu i tamo vide se ukljuceni mobilni telefoni... Ko zna u koje delove grada ili sveta je isao direktan zvucni snimak pojedinih pesama i atmosfere...?

Ako se pre dve godine posle jedne dugacke pauze i moglo reci da se Sava centar sedam veceri punio iz znatizelje, ili recimo - zelje za jednim dobrim koncertom, ovoga puta moramo biti iskreni i reci da je probijala samo iskrena i cista emocija od srca publike do srca pevaca i nazad.

Oduzio se Haris Beogradjanima posteno za sve godine vernosti i cekanja, ali se i Beograd oduzio toplim prijemom i iskrenim osmesima. Bice da se to ipak rodila ljubav na prvi pogled jos pre jedne decenije, samo toga tada jos nismo bili svesni. A sad znamo. I mi cemo uvek biti tu da mu kazemo: "Volim te" kao sto je on nama rekao:"Volim Vas".

I evo u ovo prvo snezno beogradsko decembarsko jutro, 12. decembra, dok vas "reporter" sa beogradskih koncerata pokusava da sumira i prenese vam sve svoje utiske od predhodnih dana, secam se Harisovog nedavnog komentara u gostovanju u jednoj emisiji na beogradskoj televiziji... voditeljka rece: ".... Vase pesme se pevaju u svakoj kafani...." a Haris ce seretski na to:"... pa ne samo u kafani, i po univerzitetima i po kancelarijama... " moram da ubacim jedan licni komentar, jedan tren koji se desava upravo u vreme dok vam ovo pisem... ispracam postara, a nekud iz hodnika dopiru zvuci pesme..."... Grle me ruke promrzle.... Sapces mi... Hladno je, ugrij me..... "

I kako vidim, tome nema kraja.

Ne treba ni da bude.

Nikad.

(vasi reporteri sa koncerta i jedno "sunce" iznad nasih glava)

Foto: Danijela

Tekst: Svetlana